- Pi­še: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca

Znam da se ni­si upla­šio ka­da te je Na­ser Orić zgra­bio za ko­su i ba­cio na ze­mlju, a El­fe­ta Ve­se­li isu­ka­la nož i…
Ni­je te za­bo­lje­lo dok ti je od­si­je­ca­la ru­ke, an­đeo ima kri­la...
Ni­si se upla­šio kra­ja, ni­je ga bi­lo, smrt je tog pro­kle­tog da­na bi­la pre­za­u­ze­ta, du­go se če­ka­lo na nju u srp­skim se­li­ma vi­še Sre­bre­ni­ce…
Ne ma­ri, če­kao si dje­ti­nje mir­no i po­slu­šno.
Če­mu je, uosta­lom, ma­le­no se­lja­če bi­lo na­u­če­no ne­go da ćut­ke če­ka dok sta­ri­ji opo­sle svo­je?
On tek 11 go­di­na, a „či­ka“ Na­ser i „te­ta“ El­fe­ta to­li­ko sta­ri­ji, a ona još iz kom­šij­ske ku­će, ni­je uba­da­la ne­znan­če već onog Slo­bo­da­na iz do­ma­ćin­ske po­ro­di­ce Sto­ja­no­vi­ća, ko­ji je to­li­ko pu­ta stao pred ka­pi­ju da je po­zdra­vi.
Ni­si se pla­šio no­ža, za­što bi?!
Ža­lio si „te­ta“ El­fe­tu, nju je bio strah naj­pla­vljih oči­ju ko­je ni­ka­ko da zga­snu i sklo­pe se, da ne vi­di se­be u nji­ma…
Da li da joj se ja­viš, mo­žda te ni­je po­zna­la ona­ko kr­va­vog, bez ru­ku?
Mo­žda kad za­vr­ši s pr­sti­ma na no­ga­ma?! Ni­je ma­li po­sao od­sje­ći ih dje­te­tu, ono­lic­ke!
Nož do­hva­ti po dva, pa gdje i oma­ne, ali ne drh­ti Slo­bo­dan već ona, a opet lju­ta na nje­ga kao da ne zna po­slu­šno kom­šij­sko di­je­te ko­je je to­li­ko pu­ta otr­ča­lo da joj se na­đe na ka­pi­ji…
Mo­žda je za­vr­ši­la, šta će an­đe­lu no­ge, ima kri­la? Mo­že li sad po svog Žuć­ka, pa da se vra­ti ocu, maj­ci i se­stri u zbje­gu iz ko­jeg je po­bje­gao da smak­ne la­nac s psi­ća i po­ve­de ga u šu­mu?!
Sa­mo još ma­lo, sko­ro da je „te­ta“ El­fe­ta opo­sli­la sve što je ima­la, a on kao to­li­ko pu­ta pri­tr­čao da joj se na­đe?!
Ma, sa­mo da ni­je tih pro­kle­to pla­vih oči­ju, lak­še bi „si­ro­toj“ bi­lo, br­že bi opo­sli­la, ali pla­vet­ni­lo se ne mo­že is­trg­nu­ti no­žem i ka­da oči skli­znu u pra­ši­nu i krv…
Smi­ri se, Slo­bo­da­ne, an­đe­le, eno ga Žuć­ko pre­klan la­je, do­zi­va te na li­va­du da ga po­tje­raš niz stra­ne… Sa­če­kaj još sa­mo ma­lo, sad će El­fe­ta, mo­žda je sa­mo nož ma­lo otu­pio pa ne mo­že iz pr­ve da na­pra­vi rez niz gru­di, ma­da i ni­su to ve­li­ke gru­di, ali ni­je ni njoj la­ko po­sle to­li­ko po­sla…
Ne bri­ni, zla­to, zna­ju otac i maj­ka gdje si, ne ka­sniš ni­gdje ma­da ni­si ni­kad ostao bu­dan do ova­ko sit­nih sa­ti, ali ne ma­ri, u kom­šij­skom si dvo­ri­štu…
Eto, pro­re­za­la je i gru­di i sto­mak, vi­diš ka­ko la­ko kli­zne nož kad mi­ru­ješ?!
Šta će an­đe­lu tr­buh i pr­sa, an­đeo ima kri­la, „te­ta“ El­fe­ta sa­mo nož, si­ne, ne pla­ši se što je nju strah, pro­ći će je, sa­mo ti umri, zo­ra će, va­lja im od­mo­ri­ti…
Slo­bo­da­ne, Slo­bo, an­đe­le…je­si li, ne­ma na no­žu vi­še mje­sta od kr­vi?
Sa­mo za­žmu­ri i pra­vi se mr­tav dok ne odu, evo sad će ti pu­ca­ti u gla­vu, ali to ne bo­li. Uop­šte!
Ne ja­če od uje­da ose, mo­žda i ma­nje, vi­dje­ćeš, sa­mo ne otva­raj oči da joj ne za­drh­ti ru­ka od stra­ha, sra­mo­ta je da se od­ra­sli lju­di pla­še dje­ce!
Ali ti si an­đeo, pra­štaj, to ih po­naj­vi­še pla­ši, mo­žeš li sa­mo da svi­ješ kri­la dok ne po­vu­če oroz, ne­moj po­sle da pri­ča po se­lu ka­ko si bio ne­mi­ran, le­pe­tao, uz­le­tio pri­je ne­go što je…
Eto, vi­diš, ni­šta! Sa­mo ta­ne pro­le­tje­lo kroz gla­vi­cu i go­to­vo!
Ma, ne bri­ni što svi­će, sad će u toj ja­mi mrak, ali ti si an­đeo, ne za­bo­ra­vi, ne­će ni oni dok su ži­vi, a ži­vi su i slo­bod­ni!
Ži­ve tvo­je ime i svo­je pro­klet­stvo! I to pla­vet­ni­lo oči­ju! Aman, sklo­pi ih vi­še, mu­če­ni­če ma­li, ni­je pri­stoj­no zu­ri­ti ta­ko…
Ne boj se, to je sa­mo ze­mlja, „opra­će“ ma­ti maj­či­cu i pan­ta­lo­ni­ce čim te na­đu i ot­ko­pa­ju.
Eto, je li do­šao otac, a ni­je ni či­ta­va go­di­na pro­šla dok ni­su pro­na­šli ja­mu u ko­joj si se skrio!
Upla­šio ih sve, an­đe­le, po­mi­sli­li da ti se ne­što do­go­di­lo, a ti se za­i­grao za Žuć­kom po obla­ci­ma…
Po­znao te je ta­ta, je­ste!
Baš na ovaj dan pri­je 23 go­di­ne, i ni­je se na­lju­tio što ne­maš ni ru­ku, ni no­gu, ni pr­sa, ni…
Ni­je ni maj­ka, ne bri­ni, to što pla­ču i na­ri­ču ni­je ljut­nja, već…
Ma, ne bi ra­zu­mio, tek si di­je­te, shva­ti­ćeš kad od­ra­steš!
Ka­ko ne­ćeš od­ra­sti?! Ko ti je na­pri­čao te glu­po­sti, an­đe­le?!
A, što se ne­bo ova­ko pla­vi da­nas ako ni­je od tvo­jih oči­ju?! Vi­diš, od­ra­stao si!
Što du­ne la­hor ako to ti ne za­tre­pe­riš kri­li­ma?! Vi­diš, od­ra­stao si!
U ka­kvog si sa­mo an­đe­la sta­sao, šta bi „te­ta“ El­fe­ta i „či­ka“ Na­ser re­kli da te vi­de?!
Vi­diš li ti njih?! Eno ih ži­ve tvo­je ime i svo­je pro­klet­stvo!
Ti, na­ža­lost, ži­viš za­bo­rav, an­đe­li­ću, ne sje­ća te se Sr­bi­ja, ali opro­sti nam, jer ti si an­đeo, a šta smo mi do fu­ka­re ko­je se pla­še sje­ća­nja na te­be ko­li­ko i El­fe­ta se­be u tvo­jim oči­ma?!
Ma­li si, si­ne, shva­ti­ćeš.
Aj­de, po­žu­ri, eno ga Žuć­ko čak na tre­ćem obla­ku, če­ka te, po­tr­či, ni­je „te­ta“ El­fe­ta od­sje­kla te­bi pr­ste već se­bi du­šu…
Po­tr­či, an­đe­le, eno i oca i maj­ke, vi­diš da ni­su lju­ti…
Ne sje­ki­raj se za nas, mi će­mo te opet za­bo­ra­vi­ti, ta­kvi su od­ra­sli, shva­ti­ćeš kad…